|
|
Izvor:
Blic
Hvala (ne)normalnima
Đorđe Balašević
sumira utiske posle dva petočasovna koncerta koje je prošle nedelje
održao u Zagrebu
Jeo
sam čvarke sa Mesićem
Nije
lepo da ja lepo pišem o svojim koncertima, ali pošto nisam obavešten
da je među dvesta trideset akreditovanih novinara bilo ikog iz naše
zemlje, mislim da možda ne bi bilo na odmet da o tome ponešto kaže i
neko ko se slučajno zadesio u zagrebačkoj "Ledenoj dvorani"
trinaestog i četrnaestog decembra, za razliku od većine genijalaca
koji će svoje honorare odraditi piratirajući sa Interneta izvode iz već
poslovično objektivnog hrvatskog tiska.
Ulaznice su, ukratko, bile
rasprodate odavno, bez ijednog bilborda i televizijskog spota, što je u
svakom slučaju super kad je pucnjava dušmana u pitanju, ali ujedno i
malo žešća frka da ne razočaraš ljude koji te toliko vole i čekaju.
Na ta dva koncerta bilo je po izjavi Ovog Očevica oko dvadeset četiri
hiljade mladih, u stvari bilo je oko dvadeset tri hiljade i nešto
mladih i par stotina matoraca, računajući u to i Đorđa Petrovića i
Đorđa Balaševića na sceni, i ne mogu da lažem da su baš svi bili
na nogama, jer su u mojoj neposrednoj blizini dva tipa prepotentno
presedela ceo koncert, dakle skoro svi sem Duje klaviriste, Pere
bubnjara i na momente Dude Bezuhe.
Prvi koncert bilo je lako održati
jer pre toga godinama nije bilo dobrog koncerta u Zagrebu, ali drugi je
već bio malo teži jer se dan pre toga na tom istom mestu dogodio jedan
fenomenalan koncert. OK, nije koncert štof za zimski kaput pa da se
meri po dužini, ali da i to prijavim: trajali su blizu pet sati svaki
od njih, ali kako kažu ovdašnji pevači-sezonci: "Ih, lako je tom
Balaševiću. On samo izađe i otpeva pedeset pesama koje svi znaju,
tako bih i ja mogao..."
Što se, pak, tiče mojih Tamošnjih
Kolega, nisam ih nešto primetio, ali im neću zameriti. Da ih imam,
siguran sam da bi došli na koncert. Mi na estradi uopšte nismo sujetni
i uspeh nekog kolege raduje nas i više nego nas rođeni uspeh. Od
desetak beogradskih koncerata, bar pet-šest sam uvek morao da uradim
samo za oduševljenu branšu. Svaki put je sve prosto vrvelo od njih...
No, bolje da za svaki slučaj
ipak napomenem da se ja ovo kao šalim i ako to neko i pored toga
ozbiljno shvata, žao mi je, ne mogu mu pomoći. U pitanju je
jednostavno muzika, poezija, patetika, nazovite to kako god hoćete, ali
svaki pokušaj da se čitava stvar podvede pod nešto drugo u petak i
subotu je u Zagrebu ismejan i do nogu potučen. Otrcana priča o
jugonostalgiji srušila se kao bespravno podignut objekat pred najezdom
bistrookih, neopterećenih klinaca koji su u vreme SFRJ slavili samo
jednocifrene rođendane. Nisam poćetnik u ovom poslu i svoj ego-trip
sam pažljivo spakovao u škrinju sa ostalim uspomenama na Prvih
Dvadeset Godina Slave, ali ako sam se zbog nečeg tih večeri i osećao
važan, to je bilo zbog nezadržive snage pesama koje su nadmoćno
preletele ne samo sve prizemne međe i međice, nego i za mnoge
nepremostivu Barijeru Generacija koju prelete samo ptice koje nose
veeeeelika jaja. Koncerti u Zagrebu definitivno vraćaju nadu, i to im u
ovim beznadežnim vremenima diže cenu daleko iznad nivoa cifara. Bilo
je, naravno, i dojava o podmetnutim bombama, ali to nam se dešavalo i u
Požarevcu, i u nekim drugim gradovima u našoj zemlji, čak i u Novom
Sadu, svako veče mesto ima svog Lokalnog Ludaka, i tome ne bih pridavao
značaj. Osim toga, grupa samoukih nobelovaca, jedna Tročlana
Grupacija, kako se preciznim prebrojavanjem utvrdilo, u čast našeg
koncerta čak je organizovala i "prosvjed" pred dvoranom,
prebacujući mi da sam "Licjemerni Ambasador Dobre Volje" jer
ništa nisam učinio za Albance u Srbiji, i tako dalje, i sreća moja da
nisam plakatiran kao Ambasador Dobre Volje, i da ne živim od toga, jer
bih u tom slučaju morao gospođi Redžepi da objašnjavam zašto sam
tako Licjemeran. Umesto da, na primer, kao ona iskreno pomazem svojim
formalnim zemljacima tako što hiljadu kilometara zapadnije
egzibicionisticki prosetam sa transparentom dva kruga oko dvorane gde
neki šansonjer održava koncert.
A to što neke novine pišu da
smo moja kći Jelena i ja uoči drugog koncerta primljeni kod
predsednika Mesića, notorna je istina, da ne poverujete. Bez protokola
i kamera, uz čvarke, kukuruzni hleb i bordo iz rasparenih čaša, moje
mišljenje o njemu kao razboritom čoveku sad je prošireno u mišljenje
o razboritom, iskrenom i simpatičnom čoveku i izvinjavam se svima koji
imaju nešto protiv tog susreta, ali jednostavno nisam mogao da odolim.
Mojim Predsednicima ne samo da
ne pada na pamet da pozovu nekog pevača na čvarke, nego im očigledno
ne pada na pamet da pozovu bilo koga na bilo šta...
<<<
natrag
 |
|
